У сарадњи са учитељицама одељења 1/1, Александром Кашерић и Татјаном Маринковић, обишли смо Вуков и Доситејев музеј. Наши најмлађи ђаци, мали прваци, научили су сва слова и желели смо да дружење употпунимо причом о Вуку Стефановићу Караџићу.
Школска библиотекарка је овога пута била водич и предавач. У музеју смо разговарали о рођењу једног изузетног дечака који је заиста променио живот свој српској деци. Талентован и вредан, жељан знања прешао је необичан животни пут и успео да добије велика признања.
Почели смо са причом о музеју, који свакога дана гледамо из нашег школског дворишта. Каква је то зграда, чија је то била кућа, па која је то била установа некад. Уз макету која се налази у једној од просторија музеја, умели смо боље да уочимо и закључимо по чемус се разликује од данашњих кућа и због чега нам је данас толико посебна и драгоцена. Том приликом подсетили смо се чему служе музеји и на који начин поштујемо и чувамо све што нам је у музеју доступно да видимо.
Затим смо почели причу о Вуковом животу по одласку из Тршића, видели смо његове личне предмете: наочаре, сат, писаљку и перо, фотографије, књиге, једну белу кошуљу и капу-фес. Видели смо и дрвену штулу коју је користио целог живота. Сазнали смо и да је био веома одлучан и храбар, да се није предао очајању због болесне ноге, већ је наставио да ради оно што набоље уме – да словима мења стварност тако што ће поједноставити слова да их сви могу научити, издао је прву граматику да сви могу научити правила српског језика, па чак и Први српски речник. Читаву младост и каснији живот посветио је борби за признат српски језик коју су многи подржали и признали.
Вук је урадио многе изузетне ствари а једна од њих је да је сачувао од заборава народна предања, дивне песме , приповетке и кратке народне умотворине које су се преносиле са генерације на генерацију. Прваци су знали неколико њих, чак су знали да су се српке песме певале уз гусле, што је посебно лепо.
Упознали смо и Вукову породицу и имена деце које је имао. Сазнали смо много тога о Мини и Димитрију, који су му били понос и радост.
На самом крају уз слова којима је исписано његово име, подсетили смо се још једном о чему смо разговарали и захвалили смо се Вуку за: „лепа слова, за труд, за најлакшу граматику, за Речник, за песме, за бајке, за пословице“.
Задовољство је било водити малену дружину на место достојно сваког поштовања.
Ружа Лалић
Шк.библиотекар