Други светски рат био је веома буран период историје, много је невиних људи и деце која су испустила своје душе. У току овог рата и о овом рату написана су најдирљивија и најискренија дела.
Десанка Максимовић је, по својим речима, срела једног непознатог човека који је обавестио о дешавању које се одиграло у Крагујевцу. Шетала је дуго улицама, док није дошла кући и записала све што је осећала о том немилосрдном догађају. Замислите само каква је то сцена била – деца невина и спокојна раде задатке, размишљајући о томе како ће живети док све задатке на овом свету не реше, а онда дођу безосећајни Немци који их све изведу напоље и поубијају их. Шта су они добили тиме што су малој деци ускратили чари живота? Ја ћу вам рећи – ништа, осим једне велике и ружне мрље у досијеу своје историје.
На пример, шта су добили тиме што су малтретирали јеврејски народ. Јадна Ана Франк због њих је провела тежак живот, живот какав нико не заслужује, а посебно не дете. Она је све трпела храбро и нашла је неки мир у дневнику где је писала своја осећања. Имала је страхове од тамнице, да им скровиште не изгори или да се не одвоји од родитеља. Имала је једно место где је седела и гледала у небо. Мислила је да је небо место над богом, које сваког може учинити срећним, и да је то решење за сваки проблем. Њој су неке мале ствари биле веома посебне. На пример, њој је њен чешаљ био и више него драгоцен. Силно је желела да постане новинар, иако је и сама знала да то није могуће. На крају, са само петнаест година, Ана је умрла. Дете које је само желело нормално детињство убијено је зато што је Јеврејка.
Искрено молим све људе да прочитају ова два дела јер у њима може много да се научи о животу. Види се како су деца живела и како су окончала живот, упркос томе што су минимално тражили од њега. Осећам негде дубоко у себи да су Ана, деца из Крагујевца и све невине жртве немилосрдног рата и даље ту међу нама и да они сада виде колики су у очима људи из целог света. Просто нема тих речи и нема броја папира у које би стале мисли и поштовање над овом децом, колико они то заслужују. Молим све људе да поштују живот и оно што им он доноси. Нико није крив што је другачији и свако од нас је човек и није заслужио да га неко малтретира.
Ана Марија Теслић VII-4
