(Писмени задатак из српског језика)
По свету је увек кружило питање: „Чему рат?“. Орао, симбол слободе, мира и благостања бивао је угрожен и повређен сваки пут када је избијао рат, стање немира и лишења слободе.
Тешке и сурове 1941. године, лепу и неугрожену Југославију погодио је најсмртоноснији чин икада, Други светски рат. Изоловани од реалности, задивљени бомбама и пушкама, у малом селу Липову, у Босни, дечаци Јованчетове дружине добијали су вести из Београда. Те вести нимало нису биле лепе: шестог априла Београд је бомбардован од стране фашистичке Немачке. Један од бранилаца Југославије био је Николетина Бурсаћ. Ствар се компликовала све више и више; рат је стигао у Босну. У Липово су често долазили војници без дисциплине, они који су отимали и убијали, усташе. Тражили су Николетину. Решени да помогну Николетини, дечаци су полако постајали одрасли и свесни ситуације. Убрзо су стекли симпатије капетана Николетинине јединице, те их је решио сместити у прве редове најхрабријих, у партизане. Била је то част за њих, бранити боје Југославије, бити орао. Борити се за слободу није била мала ствар. Опростите, они нису били орлови, већ орлићи, били су сувише мали да тако рано одрасту. Ордење које их је красило било је само за оне најхрабрије, за орлиће попут њих.
Да није било таквих, вероватно бисмо сви били ћелави попут Мусолинија, вероватно бисмо имали брчиће попут Хитлера или бисмо за сваки дечји несташлук извршили харакири (јапански начин самоубиства).
Аутор: Феђа Миладиновић, ученик 64